Mira Furlan

Dok nas smrt ne razdvoji

Režija / Miki Manojlović

Kostimografija / Jelisaveta Tatić

Scenografija / Darko Nedeljković

Scenski govor / Bogdan Diklić

Dizajn svetla / Svetislav i Nemanja Calić

Dizajn zvuka / Zoran Jerković

Lica:

Blanka: Anita Mančić

Ljubić: Jasna Djuričić

Martin: Miki Manojlović

Mina: Jovana Gavrilović

Zagreb, sedamdesetih godina.

Stan, trosobni.

U jednoj sobi leži Blanka, u drugoj Ljubić, obe bolesne i nepokretne.

Između soba hodnik.

Blanka i Ljubić ne vide jedna drugu iz svojih kreveta, ali mogu razgovarati kroz otvorena, pa i zatvorena vrata.

Rano veče.

Reč autora

Život ima tu nezgodnu osobinu da voli udariti, obično onda kad se tome najmanje nadamo. Čovjek se toliko navikne na udarce da najčešće ne uspijeva prepoznati poklon koji mu, rijetko i bez najave ponekad padne u krilo. Ja ovaj poklon prepoznajem i znam njegovu, za mene neprocjenjivu vrijednost. Poklon stiže od glumca i čovjeka koji u mom životu ima izuzetno mjesto i čiji mi je rad svojom dubinom i posvećenošću uvijek bio i uzor i inspiracija. Ponosna sam i počašćena time da je upravo taj čovjek prepoznao ovaj tekst i odlučio mu podariti život. Hvala, dragi Miki.

Zahvalna sam i briljantnim glumicama – Aniti, Jasni i Jovani, kao i ostalim suradnicima Jelisaveti, Darku, Zoranu, Miroslavu, Vladi i mom prijatelju Diku, koji su tako velikodušno poklonili svoje vrijeme i svoj talent ovom projektu.

Kada sam u zimu 1991. odlazila iz ove i one zemlje, stiglo mi je pismo anonimnog Beograđanina u kojem je dotični izrazio nadu u moj povratak u kazalište ovog grada. Pa evo me, tu sam. Sama ta činjenica je neka vrsta pobjede. U to ime: živjeli!

MIRA FURLAN

Reč reditelja

Pozorišni komad Mire Furlan „Dok nas smrt ne razdvoji“ je porodična drama čiji su sadržaj i forma na visini najboljih dramskih pisaca dvadesetog veka i početka novog milenijuma. Četiri lica našeg pisca: Blanka, Ljubić, Mina i Martin su stvoreni spisateljskim talentom oslobođenim od svega poznatog u dramskoj literaturi. Četiri lica su jedini mogući učesnici u Mirinoj drami. U njoj ne može imati svoje mesto još neko osim njih četvoro. U savremenoj, velikoj drami je uvek tako, ni lice više ni lice manje. Kosmička misterija o najvećoj tajni uzroka Sveta – ljubavi i nestajanja, dostojno pameti i talentu svih nas je istraživana tokom procesa proba. Nije prigodna, formalna moja zahvalnost izuzetnim glumicama – Jasni, Aniti i maloj-velikoj Jovani, sa kojima sam imao čast da ljubav i nestajanje osvajam kroz uzbudljiv proces stvaranja ove predstave od dana kada sam Mirin komad pročitao, do večerašnjeg susreta sa publikom. Zahvalnost je iskrena, a sreća velika.
Pozorište kao naša predstava ne može biti čarobno bez čarobnjaka koje sam tokom ovog procesa upoznao.

MIKI MANOJLOVIĆ

U predstavi se koristi pesma “Osmjeh” autora Drago Mlinarec, kome se zahvaljujemo na svemu što nam je dao i obogatio naše živote.